Lk 15, 24

„sin mi ovaj bijaše mrtav i oživje, izgubljen bijaše i nađe se!` I stadoše se veseliti.“

Ovako izgleda opraštanje. Opraštanje nije da grešnika ostavimo u njegovoj krivici, ostavimo ga u još većoj krivnji nego što je njegov grijeh. Opraštanje u kojem je nemoguće isplatiti svoj grijeh. Opraštanje je kad zaboravimo sve. Poput ovog oca koji zaboravlja svoje godine i trče sinu, koji zaboravlja što je sin uzeo potrošio i poziva na veselje. Opraštanje koje podiže dostojanstvo osobe kojoj je oprošteno. Opraštanje je uvijek povezano sa slavljem, sa veseljem, s lakoćom, sa slobodom. Imamo li snage tako opraštati danas? Imamo li snage oprostiti grešniku, ne bitno što je učinio? Možemo li drugoga učiniti živim, slobodnim ili mu samo produžiti patnju svojim „opraštanjem“? Kako opraštam?

Oče hvala ti što mi opraštaš. Hvala ti što svojim opraštanjem me činiš svetim, slobodnim sretnim. Hvala ti što mi bude drago vratiti se tebi. Hvala ti što me prihvaćaš i što se raduješ mom povratku. Pomozi svakom grešniku shvatiti veličinu tvoje ljubavi. Pomozi nam da svojim opraštanjem ljude oslobađamo krivnje.